Is­tra­ži­vač­ki rad Pre­dra­ga T. Šće­pa­no­vi­ća, pu­bli­ci­ste iz Ko­la­ši­na, „Ko­la­šin­ski bar­jak­ta­ri u cr­no­gor­skoj voj­sci do 1916. go­di­ne” ne­dav­no je ugle­dao svje­tlost da­na. Po­di­je­lje­na je u vi­še cje­li­na, ne po go­di­na­ma, već po isto­rij­skim pe­ri­o­di­ma, ali i te­ri­to­ri­jal­noj i ple­men­skoj za­stu­plje­no­sti. U ovom ci­klu­su do­no­si­mo pr­vi, uvod­ni dio o bar­jak­ta­ri­ma i bar­jak­tar­stvu u ko­la­šin­skom kra­ju
Po jed­nom spi­sku na­đe­nom u har­ti­ja­ma ser­da­ra Mi­nje La­za­re­vi­ća, or­de­nje s li­kom ca­ra Pa­vla Pr­vog do­bi­lo je 8 bar­jak­ta­ra Tre­bje­ša­na:
1. Bar­jak­tar Hri­sto­for (Kr­sto) Mar­kov Iva­no­vić (Vu­ja­čić). Ro­đen u Tre­bje­si 1756. go­di­ne. Od­se­lio u Ode­su. Go­di­ne 1820. u jed­nom do­ku­men­tu po­mi­nje se kao „bar­jak­tar u ostav­ci“, što zna­či pen­zi­o­ner. Umro je 1835. go­di­ne.
2. Bar­jak­tar An­drej (An­dri­ja) Pa­vlov Dra­gi­će­vić. Ro­đen je u Tre­bje­si 1762. go­di­ne. Go­di­ne 1804. od­se­lio u Ode­su. Go­di­ne 1820. u jed­nom do­ku­men­tu se po­mi­nje kao „bar­jak­tar u slu­žbi.“ Umro 1833. go­di­ne.
3. Bar­jak­tar Sće­pan (Šće­pan) Di­mi­tri­jev Dra­gi­će­vić. Ro­đen u Tre­bje­si 1767. go­di­ne. Od­se­lio u Ode­su 1804. go­di­ne, a 1820. go­di­ne bio bar­jak­tar u ostav­ci. Umro 1825. go­di­ne.
4. Bar­jak­tar Mak­sim Ilić Knja­že­vić, sin Gri­go­ri­jev. Od­se­lio 1804. go­di­ne u Ode­su. Po jed­nom do­ku­men­tu, umro pri­je 1820, a po dru­gom 1822. go­di­ne.
5. Bar­jak­tar Ivan Je­go­rov Đur­ko­vić. Ro­đen 1762. u Tre­bje­si. Od­se­lio u Ode­su 1804. go­di­ne. Go­di­ne 1820. bio bar­jak­tar u ostav­ci. Umro 1831. go­di­ne.
6. Bar­jak­tar Živ­ko Gre­go­ri­je­vić Knja­že­vić. Ne­ko­li­ko pu­ta ra­nja­van i u bo­je­vi­ma s nik­šić­kim Tur­ci­ma, iz­gu­bio oca i bra­ta.
7. Bar­jak­tar Vu­ko­laj Ja­ko­vlje­vić.
8. Bar­jak­tar Pe­tar Ni­ko­la­je­vić.
Svi ovi bar­jak­ta­ri ima­li su uz po­ro­dič­no i ple­men­sko pre­zi­me: NIK­ŠI­ĆI.
Osta­la od­li­ko­va­nja po­di­je­lje­na su na ne­ko­li­ko ha­ram­ba­ša i ka­pe­ta­na, ukup­no 14 sre­br­nih me­da­lja s li­kom ca­ra Pa­vla I. Spi­sak od 8 bar­jak­ta­ra ob­ja­vljen je u fo­to­tip­skom iz­da­nju knji­ge „Ka­zi­va­nje sta­rih Tre­bje­ša­na.“ Pr­vi put je ob­ja­vljen 15. mar­ta 1841, što zna­či da su ta­da bi­la ži­va tro­ji­ca zad­njih bar­jak­ta­ra sa spi­ska.
Pa­da u oči da su ne­ki od njih bar­jak­tar­sku slu­žbu na­sta­vi­li u ru­skoj voj­sci, jer su Tre­bje­ša­ni u Ru­skoj ca­re­vi­ni do­ku­men­ti­ma do­ka­za­li ple­mić­ko po­ri­je­klo, a taj sta­tus im je pri­znat u no­voj dr­ža­vi.
Ni­je­su svi Tre­bje­ša­ni od­se­li­li iz se­la Lje­vi­šta za Ode­su. Je­dan dio njih se kra­jem XIX vi­je­ka od­se­lio za Ju­žnu Sr­bi­ju, a da­nas ta­mo ži­ve sa­mo Be­ći­ro­vi­ći.
Pr­vi srp­ski usta­nak na če­lu sa Ka­ra­đor­đem (1804) imao je ve­li­ke raz­mje­re. On pred­sta­vlja isto­rij­sku pre­kret­ni­cu za sve Sr­be na Bal­ka­nu. U pi­smi­ma Ka­ra­đor­đu Pe­tro­vi­ću vla­di­ka Pe­tar I Pe­tro­vić Nje­goš so­ko­li usta­ni­ke i nji­ho­vog vo­žda i iz­ra­ža­va „is­kre­nu i brat­sku lju­bav cr­no­gor­skog na­ro­da i Br­đa­na pre­ma slav­nim ju­na­ci­ma, ko­je pe­če mu­če­nič­ka srp­ska krv pro­li­ve­na u sve­toj bor­bi za čast, ime i slo­bo­du.“
Opu­no­mo­će­ni pred­stav­nik Cr­ne Go­re s Ka­ra­đor­đem bio je voj­vo­da Mi­na Ra­do­vić, jer su Mo­ra­ča i Rov­ca već bi­li sa­stav­ni dio Cr­ne Go­re. Kod do­ma­ćih hro­ni­ča­ra, do tog uje­di­nje­nja do­šlo je 1820, po­sli­je bo­ja na Mo­ra­či, a kod jed­nog di­je­la isto­ri­ča­ra od­mah po­sli­je po­gi­bi­je Asan-be­ga Me­ki­ća. Po „Me­mo­a­ri­ma“ ser­da­ra i se­na­to­ra Ra­da Tu­ro­va Pla­men­ca, voj­vo­da Mi­na je Rov­ca i Mo­ra­ču pri­dru­žio Cr­noj Go­ri 1802. go­di­ne.
Ka­ra­đor­đe­va ve­za s vla­di­kom Pe­trom I, a i sa voj­vo­dom mo­rač­kim Mi­nom Ra­do­vi­ćem, bio je haj­duč­ki ha­ram­ba­ša Ga­vri­lo Ši­ba­li­ja iz Gor­nje Mo­ra­če. Vla­di­ka je na osno­vu to­ga po­slao po­ru­ku voj­vo­di Mi­ni Ra­do­vi­ću i bra­to­no­škom pr­va­ku Gru­ju Ra­do­še­vu da po­mog­nu Ka­ra­đor­đu, ko­ji je na­mje­ra­vao da s di­je­lom svo­je voj­ske kre­ne put Ra­ške i Cr­ne Go­re.
Voj­vo­di Mi­ni i Gru­ju Ra­do­še­vu pri­dru­žio se pop Mi­lu­tin Ce­ro­vić sa jed­nim bro­jem Drob­nja­ka, Ni­ko­la Do­bri­lo­vić sa Pi­vlja­ni­ma, a i jed­nim di­je­lom Po­ta­ra­ca, Sr­ba iz do­li­ne Li­ma, Gor­njih Se­la, Še­ku­la­ra, Bra­to­no­ži­ća, Ku­ča, Pi­pe­ra i Va­so­je­vi­ća. Taj od­red je bro­jao pre­ko 350 usta­ni­ka. Po dr Mi­o­mi­ru Da­ši­ću – 400 i vi­še. U na­ro­du je ostao po­znat kao „Ka­ra­đor­đe­va pa­ra­da“. Glav­ni ko­man­dant od­re­da je bio voj­vo­da Mi­na Ra­do­vić, a bar­jak­tar Jo­van Bo­žov Ši­ba­li­ja, oba iz Gor­nje Mo­ra­če. U ovom od­re­du bi­lo je i oko 70 usta­ni­ka iz Mo­ra­če, Gor­nje i Do­nje, Usko­ka i Ro­va­ca. Rov­ča­ne je pred­vo­dio ser­dar Pe­tar Re­dža Da­ni­čin Bu­la­to­vić. Is­pred Do­njo­mo­ra­ča­na bio je bar­jak­tar No­vo To­mov Ra­do­vić. Ka­ra­đor­đe­va pa­ra­da je po­ha­ra­la Bi­hor, pa pre­ko Pe­šte­ra sti­gla u Sje­ni­cu.
Od­red se hra­bro pro­bio kroz tur­sku te­ri­to­ri­ju i ubr­zo se sa­stao s Ka­ra­đor­đem na Sje­nič­kom po­lju. U tim su­ko­bi­ma s Tur­ci­ma po­gi­nuo je je­dan broj bar­jak­ta­ra. Vožd se ob­ra­do­vao Cr­no­gor­ci­ma i pred či­ta­vom svo­jom voj­skom po­hva­lio nji­ho­vu hra­brost i od­luč­nost u bor­bi za slo­bo­du. Ta­da je Ka­ra­đor­đe u svom lo­go­ru naj­ve­će ju­na­ke iz od­re­da voj­vo­de Mi­ne od­li­ko­vao naj­ve­ćim voj­nič­kim do­sto­jan­stvom – bar­ja­kom. Iz Do­nje Mo­ra­če bar­ja­ke su do­bi­li: Jo­van Vuk­sa­nov Ra­ko­če­vić, Ra­do­sav Bo­žov Ra­ko­če­vić, Mi­lo­van Mi­ja­tov Me­de­ni­ca, Sa­va Mi­nin Me­de­ni­ca, Đu­ro Mi­lo­šev Jan­ke­tić i Mi­jaj­lo Ba­jov Si­mo­no­vić. Iz Gor­nje Mo­ra­če bar­jak je do­bio sa­mo Ma­ti­ja Šće­pa­nov Ju­ško­vić, Uskok iz Lje­vi­šta, a iz Ro­va­ca To­ško Sa­vi­ćev Mi­nić i „ne­ki“ Šće­pa­no­vić. O ovim bar­jak­ta­ri­ma vr­lo ma­lo se zna, ali se bar o nji­ma naj­vi­še go­vo­ri u na­rod­noj pje­smi i pre­da­nju.
No, oči­gled­no je da su ove bar­ja­ke do­bi­li od Ka­ra­đor­đa po pred­lo­gu voj­vo­de Mi­ne naj­hra­bri­ji i naj­pro­vje­re­ni­ji ju­na­ci. Ka­ra­đor­đe je osta­lim ju­na­ci­ma po­klo­nio ne­ke od svo­jih lič­nih stva­ri – ču­tu­ri­cu, mač...(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić